О књизи: 2009 / Многа од овде изражених ставова су веома спекулативне и нека од њих ће се без сумње испоставити да су погрешна; али сам у сваком појединачном случају навео разлоге који су ме навели да преферирам један поглед на други. Чинило се, у сваком случају, вредним тестирања колико је принцип еволуције способан да баци светло на неке од најтежих проблема у природној историји човека. Лажне чињенице су изузетно штетне за напредак науке, јер им је често потребно много времена да буду препознате као истините; али лажни ставови, ако су поткрепљени неким доказима, мало штете, јер свако има спасоносно задовољство да докаже да су погрешни; а када се то учини, затвара се један од путева заблуди, а често се истовремено отвара и пут ка истини. Главни закључак до којег се овде долази, а који сада прихватају многи природњаци који су потпуно способни за здраво расуђивање, јесте да човек потиче од неког мање организованог облика. Основе на којима почива ова тврдња никада неће бити пољуљане: блиска сличност између човека и нижих животиња у ембрионалном развоју, и у безбројним особинама структуре и конституције, како важним тако и ситним, заједно са рудиментима које је он задржао и абнормалним реверзијама, којима је понекад подложан – све су то чињенице које нису предмет спора. Ове чињенице су одавно познате, али нам донедавно нису говориле ништа о пореклу човека. Сада, када их посматрамо у СВЕТЛУ нашег знања о целом органском свету, немогуће је погрешити њихово значење. Велики принцип еволуције је јасно и чврсто успостављен када се ове групе чињеница сагледају у вези са другима, какви су међусобни афинитети између чланова исте групе, њихова географска распрострањеност, прошлост и садашњост, и њихов геолошки след. Немогуће је поверовати да су све ове чињенице лажне. Ко није задовољан, попут дивљака, посматрањем природних појава као неповезаних догађаја, више неће моћи да призна да је човек производ посебног чина стварања..